„Kroz šta posmatram?”
Pitam se dok posmatram.
Oblake gledam, pa sklanjam,
na putu do postanka.
Ali ne vidim jedan.
Tu je oduvek,
duž celog neba.
Mislima naučen:
treba
da budem
neko ko posmatra.
Ali subjekta nema.
Objekat se posmatra sobom,
jer je posmatrač isti
sa onim što posmatra.
Pa podsećam sebe:
Ne postoji „ja” koje posmatra.
„Ja” jeste ono što se posmatra.
I da umesto „Ja posmatram.”
bolje da kažem:
„Bivam posmatran.”
Leave a Reply