Kome se obraćam?

„Kome se obraćam?”
Nekad zaboravim.

Ljudima? Mreži?
Algoritmu? Praznini?

Čemu obraćanje
svetu koji vrišti za tišinom?

Obratiti se je
okrenuti se.

„Kome se okrećem?”

Okrećem se Tebi, što si u svakom mom pogledu,
i kada žmurim.

Tebi, čije su oči oko mene, da pogledam u Sebe,
i kada žurim.

Tebi, što ranjenom grlu
ušivaš žice, krojeći ove reči.

Okrećem se Tebi.
Nema drugog,
nema druge,
nema drugih.

Samo treba da se setim,
kad dozvoliš da se setim.

I sve dok opet ne zaboravim,
svedok koji boravi
u Tvom oku biću

i moliću:

Dozvoli Sebi da te podsetim.
Dozvoli meni da se podsetiš,

da je svako obraćanje
podsetnik na Tebe.

I pomozi mi da šapnem:
„Sebi.”

kad zaboravim, pa pitam:
„Kome se obraćam?”