Rastrojstvo (2020)
Moje su forme raskidane.
Moji se oblici ljute jedni na druge,
a mene nema.
Nemam ni gde.
Slepoočnice sam iznutra obložio iglama,
još onda kad nisam mogao da se branim.
Ne mrdam.
Igram samo u umnim igrama,
ko mi se približi činim ga stranim.
Moje su reči zazidane.
Moji su zidovi prostor između sebe,
a Sebe nemam.
Devolucija (2020)
Još jedan dan počeo,
pipajući staklo što se dere.
Isekao sam se,
a lepo su mi govorili
da ne pokazujem prstom.
Dobro sam sročio?
Za meso što još se na granama vere.
Ponovo ne vidim.
E, svašta se danas
naziva vrstom.
Zasluga (2020)
Ne može da bude
Sve
po zasluzi.
Tako nikad
nećeš zaslužiti.
Bićeš zauvek dužan
Svim
što imaš.
Da zaslužiš celo,
moraš uraditi celo.
To nije za čoveka.
Kakvi smo mi!
Primenjujemo božije standarde
na nas delimične.
Parališemo sami sebe.
Zaslužujete.
Al’ ne jer ste savršeni,
već jer ništa nije.
Komponenta (2021)
Kako da ispričaš poslednju priču,
kad nemaš od čega?
Sizife.
Zamisli da možeš
da uhvatiš sve u jednu opštost
i staviš je u jednu analogiju,
ali nemaš od čega,
jer uskraćuješ sebe materijala za istinu.
Zamisli da možeš da svariš
razumevanje čoveka,
ali se izgladnjuješ i postiš.
Smanjuješ se i žmuriš.
Uzmi i ispričaj.
Ili ćuti zauvek.
Zamisli da možeš
da zapravo povezuješ,
ali nemaš od čega,
jer se plašiš sticanja
povezivačkog materijala.
Kako da napraviš sistem,
ako se plašiš da budeš komponenta?
Ne može neko da ti prepriča biće.
Pogledaj svoj pogled.
Tu se nalazi odgovor.
Konačnost (2021)
Iz dnevnika:
Kako sve nisam ispoljen u realnosti?
Pesma je gotova tek onda
kad je pročita neko drugi.
Ako se ne daš nikome na čitanje,
nećeš osetiti kraj.
Kako li će biti kad ovaj stih jednom ode u svet?
Konačno.
Konačnost.
Najveće zadovoljstvo koje umetnik može da ima.
Onostranost (2021)
Ulaz i izlaz su isto.
Ispričaj
šta vidiš već Jednom.
Kako li je biti u kontroli konačnosti?
I ne biti od onih koji stoje između.
Jednom nogom u svakom,
rastrzani,
pocepani,
nezreli,
bez otaca da pokažu
kako se nosi
Sve.
Niko da prenese tajne.
Ima li ko uopšte?
Ili samo neće sa tobom.
Vi,
što ljubite granice,
osećate veze,
ni iz čega nešto,
Jedno.
Pokažite mi na koju stranu.
Više ne znam, ali dolazim.
Uskoro dolazim,
praviti forme,
dizati život,
vezivati slično,
biti
različito.
Krotimo krojače da se slučajno ne ubodu iglom.
Produžavamo ljudski život.
Uskoro dolazim,
al’ to reći je čudno,
jer i dolazak ima kraj.
Uskoro postajem.
Gde ste?
Plemena pod pustinjskim stenama
u šaputanju beskraja
i dodiru bogova,
dok ograničeni simboli,
iz ograničenih prstiju,
kroz ograničene elektrone,
po ograničenoj rožnjači,
ograničenom umu
viču:
smiri se.
Virim na drugu stranu,
da me drugi ne vide,
a opet ni prvi ni poslednji.
Sadržalac (2022)
Vidim celinu koja obuhvata sve načine,
i u kojoj se sadrži sve što je moje.
Od čijih delova živim,
kroz
čije delove živim.
Sve lako se izdrži,
ako se sadrži.
Rasti,
van onoga što trenutno
smatraš sobom.
Sedeći na zadnjem sedištu.
Predaja (2023)
Predajem se telu
i besu što vrvi.
Strahu što treperi,
predajem se.
Predajem se sebi,
ukusu vode u čelu
i vrućini krvi.
Predajem se zveri.
Predajem se vama,
i tebi, i tebi, i tebi.
Struni luka za strelu,
predajem se prvi.
Predajem se.
Bez ijednog grama,
pero teže lebdi.
Predajem se telu.
Integracija (2023)
Ušao sam u sebe,
i video dete.
Seli smo na tepih,
i rekao sam mu tiho:
„Meni slobodno možeš
da kažeš sve što vidiš.”
Pričao mi je da vidi šarene munje,
noću kad čvrsto pritisne oči,
i da nekad, pod ćebetom,
čita stripove Alana Forda.
Onda je stao,
pa dubokim pogledom dodao
da često u mislima
priča sa anđelom čuvarom,
i da pita ga stalno:
„Šta je ovo što gleda kroz mene?”
Zatim je sagnuo glavu i rekao
da anđeo nikad nije odgovorio
i pitao da li sam ja
onaj koji zna to da mu kaže.
Uzvratio sam pogled,
zagrlio ga jako
i šapnuo:
„To si ti.
To je ono
što si ti.”
Leave a Reply