I (2021)
Šta da ti kažem kad s tobom
postojim samo u nerečenom?
Glas u trenutak zgužvam,
ćutim.
Reči? Škripa,
pod barkom raščerečenom.
Dok tvoj dah mi jedra cepa,
krpim.
Stežem, držim, ne znam ko si.
Ćuti, bolje da ne saznam.
Ležiš, drhtiš, mrak nosiš.
Da l’ da kažeš? Možda te razaznam.
Ali šta da mi kažeš kad sa mnom
postojiš samo u nerečenom?
Gde zvuk može da bude
u tišini.
Ljubi me,
van stvarnosti rečju opterećenom.
Gde daleko može da bude
u blizini.
I žmurim, dišem u tvojoj kosi.
Ćutim, bolje da ne saznaš.
Vičeš, treseš, svetlost nosiš.
Da l’ da kažem? Možda me razaznaš.
Ali šta da ti kažem kad s tobom
postojim samo u nerečenom?
II (2021)
I dalje šutiram zid misli
što digoh između nas,
al’ ni da mrdnem ciglu.
Nogu amputiram, skočim u vis
iz soprana u bas,
probušim iglu.
I stanem.
Nisam isplanirao
kako da budem ja.
Ko šljapka po vodi,
da li Rubikon zna?
III (2021)
Pitam se što si baš ti
ogledalom svetlila
deo Povratka.
Možda nisi ni znala.
Šta da sam te našao posle?
Pun, svestan i postojan,
na kraju puta
da podelim
ono
što
nemam
dok
ovo
pišem:
celost.
Nikad ti nisam rekao to,
a već treću pesmu pišem zbog tebe.
I gledam u reči.
Umesto da u pune usne žmureći
udahnem strast,
stavim šaku na obraz,
prste u kosu
i osetim nas.
Moram da idem.
Zvoni za poslednji čas.
IV (2021)
u ravnoteži vidiš šta je oko tebe
sve ti je lako na tabli za šah
ali pitanje: „šta je iza brda?”
greje nerve i ubrzava dah
u meni su kotline i planine
gde na jesen cveta zelen gaj
posadili smo zabranjeno voće
kad smo rekli da je stvarno kraj
to je voće svaki put sve slađe
jer ga jedem kao novi ja
dok ga jedem pitam starog sebe:
„ko si ti da mi kažeš da je kraj?”
V (2022)
Ponovo mislim
o tome šta je trebalo.
Trebalo je
da širinom napravim prostor
za potpunu snagu tvoje energije
i ponovo postanem svedok
pobede nad konačnim.
Trebalo je
da dubinom pocepam mora
i spojim okean
na kom možeš da raširiš ruke
i mirno plutaš gledajući u nebo.
Trebalo je
da nas stavim u reči,
al’ ja sam suzio dah,
daveći se u nerečenom,
dok su me kroz tebe gledali vekovi
i čekali da prekinem tišinu.
Trebalo je
da ne mislim
o tome šta je trebalo.
VI (2022)
Bez obzira što su naši
niži oblici
gazili stopala
ritmom koji ne postoji,
pamtim te k’o onu
koju sam video van vremena
i sebe kao onog
koji te je video bez bremena.
VII (2023)
Video sam nas k’o decu,
tada kad smo zaustavili vreme.
Tebe.
Sa najviše grane
gledala si šumsku pesmu
i sanjala
kako se trkaš s vetrovima.
Sebe.
U lotosu pod drvetom
dodirnuo sam večnost,
oduševljen
što opet osećam boje.
Pitala si me šta vidim.
Video sam akvarijume
kako se slivaju
kroz kapije svetova
i kitove koji čuvaju stražu.
Video sam milenijume
kako se stvaraju
kroz stihove epova
i naša tela koja ih kažu.
Pitala si me šta vidim.
Odgovorio sam samo: „Boje.”
A video sam nas k’o decu,
tada kad smo zaustavili vreme.
Leave a Reply